Неподношљива испразност нових медија

Као новинар (данас свака будала каже за себе да је медијски аналитичар!) знам како функционишу друштвене мреже и да се на њима објављује преко 90 посто највећих глупости у модерној постаполиптичкој медијској историји - виртуелно је постало стварно (највећи филозоф постмодерне епохе, коју живимо, Бодријар, био је у праву) а највећи идиоти и дилетанти су најпопуларнији и имају на хиљаде и на милионе пратилаца. Притом, они нису то што јесу или јесу то што нису, зависно од тога  како вам се више свиђа. Они се мултипликују као мр Смит: ми живимо у Матриксу, али се Нео и Морфијус још нису појавили да као дигиталне месије спасу свет јер овај свет, лепота неће спасити.

Народ воли да чита будалаштине и бљувотине под условом да нису дуже 240 карактера... Како преко ноћи успети у животу? Па никако, наравно. Намеће се питање, али глупо, шта ја тражим на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму (најмање мрзим фб)?  Остајем због тих десетак посто, који имају нешто паметно да кажу. Њихов глас се, од силне ономатопеје нових медија, не чује далеко, али, временом, чуће се све даље: ти смислени гласови сада су зрно које ће постати планина. Једнога дана.

Да ли је овде просипам памет? Не, него водим унапред изгубљен нови крсташки рат - мало нас је остало од те врсте. Да ли некога вређам? Не. Никоме нисам бранио да чита Аристотела, Достојевског, Јунга, Бодријара... ал' оно што су они писали не може да стане у 240 карактера. Никоме нисам бранио да се диви сликама Леонарда Да Винчија, Рембранта, Гоје, Ван Гога... али они нису сликали старлете, ријалити идиоте, криминалце... (ко да тумачи загонетан осмех Мона Лизе (све естетско је мистично - све вулгарно је огољено) кад може да гледа на Инстаграму Сорају, Станију... код њих нема ништа загонетно, све је силиконски огољено голо).

Даље, нисам никоме бранио да слуша Баха или Бетовенову Пету (судбинску) симфонију. На крају, кад није било интернета и друштвених мрежа, ми смо читали стрипове: Текст Вилер, Загор, Алан Форд... стрип јесте врста уметности и бар нам Загор, Командант Марк и Блек Стена нису поручивали да је нормално бити геј а ненормално бити стрејт, а лепе јунакиње из стрипова нису носиле браду и сексуална помагала (као патолошки сурогат за мушкарца који им није потребан) као данашње радикалне феминисткиње. У време стрипова се бар знало шта је здраво а шта изопачено, шта је правда и шта је част.