Трагом јунаштва и погибије пуковника Рајевског

Два аутобуса поклоника жртве руског добровољца и пуковника Николаја Николајевича Рајевског посетила је најпре Манастир "Свети Роман" у Прасковчу, код Ђуниса и гроб пуковника Рајевског, чије срце лежи у порти овог Манастира. Ту су од старешине Манастира дочекани и чули историју о томе како је срце Рајевског остало у Србији. Задржали су се више од једног сата у обиласку Манастира, а затим кренули пут Горњег Адровца у цркву "Свету Тројицу". 

Посета је започета полагањем венца код кенотафа Николи Рајевском, поред венаца Амбасаде РФ у Београду, Војске Србије, Општине Алексинац и др. положених 2.9.2020. Венац су положили одборник Скупштине града Крушевца Мара Стојковић и Раде Миловановић, који је за ову прилику специјално дошао из Хамбурга.

Потомци крушевачких ратника у овом боју били су веома сетни и тужни због погибија њихових предака, али и трагичне судбине руског пуковника Рајевског који је погинуо од топовског шрапнела врло млад у 36 години за пријатеље своје у овом месту. Многе присутне даме, признале су нам, пустиле су и по коју сузу због велике непротумачене љубави јунака грофа Вронског из романа "Ана Карењина" Лава Толстоја. Лав Толстој је узевши Рајевског за прототип свог јунака у роману допринео да ово дело буде најпревођенији у свету после "Библије". Том утиску допринео је и казивањем о томе и о својој песми пуковник Рајевски књижевник Драгиша Марковић, поздравивши присутне испред Удружења стваралаца у култури "Завичај" из Житковца. Ову песму Драгиша Марковић написао је за 130-то годишњицу пуковника Рајевског, која је премијено изведена 2006. Песму су извели др Марина Гавриловић, и вероучитељ Ненад хаџи Поповић, сада презвитер у Бирмингему у Уједињеном краљевству. О овој песми једини је писао у својој књизи Божа Марковић Рајевски, пуковник са три срца, чије се ново и допуњено издање припрема за штампу на руском језику. Песма је извођена више пута у Руском дому у Београду и Центру за културу и уметност у Алексинцу. 

Сета при овим посетама је неизбежна, због благодарности за страдање овог див-јунака, која припала и Доњем Адровцу, поред вечне жалости за њим од његове породице и слободољубивог света. Црква и школа у оквиру црквеног дворишта, чија се обнова са великим интересовањем исчекује, подигнута је као симбол младости, живота и вечне љубави и неопходна је у оквиру добра пуковник Рајевски, које је величине скоро два хектара.

Присутни су затим са пажњом разгледали цркву и упалили свеће за пуковника Рајевског, а потом су се фотографисали чиме се оставили трајни траг о овој посети горњеадровачком Голом брду.

У посети су учестовали пензинери разних делатности: борци одбрамбених ратова, војна лица, спортисти и ветерани фудбала, резервне старешине, али и планинари, еколози, чланови дијаспоре, расељена лица, одборник скупштине Мара Стојковић и један пензионер из служби града Крушевца- Крстић Милош и други. Потом су разгледали Житковац и изложбу фотографија под називом "Рајевском у августу" Боже Несврћанина у Друштву "Пуковник Рајевски" у Житковцу која чине трајну поставку овог Друштва. Мари Стојковић уручена је књига за град Крушевац Рајевски, пуковник са три срца и представници Удружења пензионера "Цар Лазар" Крушевац Биљани Ратајац.

Гости су упознати са идејом о отварању етно-села, чији се обриси назиру, са многим туристичким понудама, изложбама производа овог лепог краја при свакој посети, али и изградњи два нова споменика Толстоју и Рајевском у техници брељефа, висине 3 метра.

Сарадња између ових удружења биће настављена дочеком председника Руске Федерације Владимира Владимировича Путина приликом доласка овог месеца у Београд, а наставак даље сарадње биће припрема за обележавање 145-те годишњице од погибије пуковника Рајевског и многих од око 5000 добровољаца који су дошли са њим да ослободе Србију од турског освајача. У свему овоме учествовала је и Странка Руса Србије чији је одборник Светомир Милановић одборник у СО Алексинац.

Српска Верона живи поново свој прави живот

Црква "Свете Тројице" у Горњем Адровцу је специфична по томе што је подигнута једном човеку у част - Николају Николајевичу Рајевском.

Имала је бурну историју као и њен јунак. Монахиње које су га оплакивале побегле су од окупаторских терора по окупацији овог краја 1915. од Бугара. У близини цркве је 22. фебруара 1917. Бугари су стрељали у Топличком устанку 56 становника Г. Адровца, Д. Сухотна, Гредетина и Максима, пољака из Врћеновице, којима је Општина Алексинац после сто година подигла спомен плоче.

Обнављана је више пута: после рата 1918. урађени су најнужнији радови за даље пропадање опљачкане и оскрнављене Цркве, 1924/25 су средствима Руске царске мисије обављени радови на Цркви, фреске су обновљене и типични флорални орнаменти Цркве 1939. и 2001.

Најтежу судбину је имала по убиству попа Божидара Димитријевића 26.3.1947. од ОЗНЕ, када је народ скоро престао да иде у Цркву. Школа је коришћена за рад сеоске задруге и урушавана је заједно са Црквом, а у дворишту је чувана стока. Украден је иконостас и продат у иностранству. 

Пут је изграђен тешком муком

Иако су паре стизале из РФ, нису наменски коришћење, а делегације су одвраћане од посете Цркве разним изговорима. Једној руској делегацији су чак алексиначку цркву показали и тврдили да је то Рајевица - Руска црква. Руси су знали за ту подвалу, али су прећутали ову обману.

Тек око 1990. почиње њен нови живот. Црква почиње поново да живи, па се у њој венчавају млади, крсте деца и обављају други црквени обреди.

У време писања овог текста крштена је Меланија Владимира (др) Стевановић, из Алексинца. Она потиче из породице њеног далеког претка Ненада Стевановића који је уступио своју њиву за градњу ове Цркве, а који је стрељан са осталим мештанима од Бугара 1917. године.

Доктор хирург Владимир, отац једногодишње Меланије је из фамилије Стевановић, из које је пет његових рођака са звањима  доктора и магистара наука, због чега се са правом очекује да тај низ буде употпуњен новим именима са научним звањима.

Текст и фото: Божа Марковић