Алексина мајка о трагедији која се десила младом фудбалеру

Неколико дана касније, стотине људи и непрегледна, неми колона испратили су Алексу на вечни починак. Његови другови су на грудима носили поруку „Живиш“, а на леђима број 33 - број његовог фудбалског дреса. Али за његову мајку Драгану, тог пролећног дана време је заувек стало.

„Као да се наслућивало да ће доћи до овога…“

У потресној исповести, Драгана се са сузама у очима присећа сина којег описује као поштеног, хуманог и искреног младића који није подносио неправду.

„Мој син, моја љубав, мој друг. Мој глас разума. И ја њему и он мени. Много смо се волели и били везани. Како је одрастао, били смо више упућени једно на друго, у смислу чувања тајни. Разговарали смо о свему. Као да се наслућивало да ће да дође до овога. Позвао би ме у било које доба дана или ноћи и изнео своју верзију приче, двоумљење. Тражио је мој савет. Исто сам и ја од њега. Кад кажем - остала сам без детета, остала сам и без саговорника, друга, тих наших разговора…“, започиње Драгана своју болну причу.

Алекса је завршио Медицинску школу и био физиотерапеутски техничар, а сањао је да постане спортски лекар. Живот га је привремено одвео ван струке, али никада далеко од његове највеће љубави - фудбала.

„Мајка, док сам жив, ја ћу да играм фудбал!“

Због честих повреда колена, мајка га је молила да успори, али Алекса је имао јасан одговор: „Мајка, док сам жив, ја ћу да играм фудбал!“ И тако је, судбински, и било. Само два дана пре смрти, 14. маја, његов клуб из Сокобање освојио је турнир и пласирао се у вишу лигу. Славили су целе ноћи уз трубаче, а Алекса је био највеселији. Био је то његов последњи тријумф.

Фатални позив и ноћ када је срце одбијало да поверује

На дан трагедије, Драгана се са сином чула око један сат поподне. Алекса јој је рекао да иде на рођендан. Због тадашњих ковид мера, имала је неку стрепњу, али је прећутала и пожелела му леп провод. То је био њихов последњи разговор.

Око три сата после подне, Алекса јој је послао снимак са прославе - написао је да је прелепо, да има много људи и да бенд одлично свира. Драгана је узела телефон да одговори, али је помислила: „Момак од 26 година, глупо је да се сад дописује са мајком“. Одлучила је да га не омета, знајући да ће се чути увече. То „увече“ донело је кошмар.

Позив кћерке Саре! „Мама, нешто се десило у Оази. Алекса је повређен, избила је туча!“

Драгана помишља на обичну спортску повреду или аркаду, али стижу речи које леде крв у жилама: „Мајка, ти не разумеш. Он је у несвести… Реанимирали су га.“

У Шведској, где је тада живела, Драгана је пала на колена и почела да се моли. Супруг је одмах купио авионске карте. Сви око ње су већ знали страшну истину, али су покушавали да је заштите до укрцавања.

„На аеродрому сам прошла кроз продавницу и видела његов омиљени парфем. Купила сам га. Кажем: 'Нека, када се буде пробудио, да има да га изненадим…' Супруг ме је погледао, било ми је јасно зашто, само нисам хтела да признам.“

Истина ју је дочекала тик пред улазак у авион. Супругу је стигла порука од Драганине сестре. Узео је телефон, савио главу и тихо рекао: „Не могу да те лажем“. На екрану су стајале само две речи: „Умро је.“

Борба за истину у лавиринту правосуђа

Док је обдукција несумњиво показала да је Алекса преминуо услед снажног ударца у врат који је изазвао пуцање артерије и крварење у можданом стаблу, правосудни систем је ушао у трогодишњи лавиринт одлагања и супротстављених вештачења.

Према информацијама из тужилаштва, Алекса је те вечери седео за столом, видео да му нападају друга, истрчао на терасу да их раздвоји и ударио једног момка. Тај момак, Огњен Петковић, задао му је ударац у врат који је био смртоносан. Иако је званични налаз нишких вештака потврдио да је смрт насилна и да се на снимку види контакт, одбрана је ангажовала приватне вештаке, укључујући и авио-инжењера, који су тврдили да контакта није било и да је Алекса повреду задобио тек на поду.

„А ја само питам, зашто је лежао на поду?! Како је дошло до пода ако га ништа није срушило?!“, очајна је мајка.

Да ствар буде гора, власница ресторана је експресно осуђена на само пет месеци кућног затвора јер је три дана крила снимке са сигурносних камера, правдајући се тиме да је у објекту било више гостију него што је ковид мерама било дозвољено.

Година дана затвора за прекинут млад живот?

После мукотрпног процеса, уследио је нови шок за породицу. Кривично дело је преквалификовано у учествовање у тучи, а актери су осуђени на само годину дана затвора.

За мајку која је корачала иза белог сандука свог сина, ова пресуда је била коначни шок, продубљен чињеницом да породице окривљених, како тврди, никада нису показале ни трунку емпатије.

Сада се чека коначна реч Апелационог суда који треба да донесе одлуку о првостепеној пресуди против главног осумњиченог. Док правда лута ходницима суда, Драгана поручује да неће одустати. Њена борба у судници постала је крик огорчене мајке са само једним циљем - да Алексино име не остане само број, и да њен син, који је живео да би помагао другима, коначно добије правду коју заслужује.