Српски рудари живе у средњем веку

Политичари се рудара сете само уочи избора, али и тада се све сведе на слатка обећања. Српски рудар данас ради у условима као у средњем веку и раде у немогућим условима. Плате се крећу од 20.000 до 80.000 динара, а многи рудници су у стечају.

Недавно се навршило две деценије од највеће рударске несреће у Србији, када је у Алексинцу погинуло 90 рудара. Једна од највећих трагедија није заборављена, али се за то време није много тога променило у условима рада, па рударство и даље спада међу најопаснија занимања у Србији.

Афрички услови рада

Сваке године осам до 12 радника у српским рудницима погине, док 150 до 180 буде тешко повређено. Један од главних разлога је што се начин рада деценијама није значајно променио, па у 21. веку рудари најчешће и даље млате крамповима. Лоше приватизације неких рудника и довођење непрофесионалног руководства утицало је да број страдалих рудара буде исти као у земљама трећег света.

У Министарству животне средине, рударства и просторног планирања кажу да се најчешће несреће у рудницима дешавају на површинским коповима, где се рудари два, до три пута чешће повреде, него у подземним рудницима. Број несрећа се не смањује, па остаје релативно велики број рудара који трагично губе животе сваке године.

Горан Николић из Синдиката Ибарских рудника објашњава да се у српским рудницима и даље ради старим методама, већином ручно, бушењем или минирање, далеко од технологије у савременим европским рудницима.

- Обично је узрок несрећа људски фактор. Томе помаже и чињеница да данас и даље већину физичких послова обављају рудари, јер немамо механизован начин откопавања, па се обично све ради ручно. Када би се увела механизација у ширу употребу, рудари би били много сигурнији и не би били изложени тако великим физичким напорима - каже Николић.

Да је посао рудара један од најтежих, одавно је познато. Међутим тежак физички рад, отежан је и тешким економским приликама у држави која је из транзиције улетела у кризу. На то упозорава Златко Драгосављевић, државни секретар у Министарству животне средине, рударства и просторног планирања.

- У Србији постоји 270 рударских копова, као и велики број каменолома. У овој грани привреде ради око 25.000 људи. Ми редовно шаљемо инспекције, али упркос томе током 2010. године имали смо осам погинулих рудара и око 120 тешко повређених. Углавном је реч о појединачним несрећама, а последњу велику несрећу имали смо 1998. године, када је у експлозији метана у руднику Соко погинуло 29 рудара.

Проблем представљају рудници у којима је урађена лоша приватизација. У некима се није водило много рачуна о заштити на раду, а власници нису били стручни за овај посао. Такав је пример фирма Магнохром, у чијем руднику није урађен добар систем заштите, па је уговор о продаји раскинут - објашњава Драгосављевић.

Самоспасилац

- Највећа опасност по рударе представља метан, продор воде и урушавање земље у јамама. Иако је последњих година доста урађено на безбедности, услови у српским рудницима су далеко од услова земаља ЕУ, па чак и руских или пољских, који су највећи произвођачи угља у подземним коповима - каже Драго Милинковић, руководилац Заштите на раду у руднику Ресавица. - Успели смо да у свим рудницима инсталирамо најсавременију опрему за вентилацију. Сваки рудар приликом рада у јами поседује апарат "самоспасилац", који им омогућава да у случају појаве метана или експлозије, могу да дишу, док не стигне помоћ или изађу из јаме.

Сумњиве бенефиције

Рударске компаније у Србији запошљавају око 25.000 радника, а број запослених у рудницима са подземном експлоатацијом износи од 5.500 до 6.000 радника. Међу највећим рудницима су површински коп Рударског басена Колубара, који је у саставу Електропривреде Србије, и рудници бакра Рударско-топионичарског басена Бор. Рудари имају бенефицирани радни стаж, али не могу само по том основу да оду у пензију, ако не испуне и други услов који се односи на старосну доб.