Пуковник Николај Николајевич Рајевски и његова погибија у Горњем Адровцу

О боравку пуковника Рајевског на Моравском фронту оставио је драгоцено сведочење и доктор Владан Ђорђевић.

Он бележи: "Из болнице одох у главни штаб који затекох при вечери. За столом беше пуно младих руских официра који за време мога кратког одсуства беху подолазили из Русије и који беху задржани при штабу као ордонанс-официри. Тек што и ја седох отворише се врата и уђе један висок мало погрбљен црњомасти официр у похабаној униформи српског пуковника са шајкачом дивизијара. О десном рамену висаше му на танком каишу черкеска сабља а на грудима имађаше два ордена руска (једно беше орден Св. Владимира с мачевима).

Генерал Черњајев погледа га зачуђено и понуди му једну столицу поред себе.

- Одкуда ви г. пуковниче Рајевски- рече главнокомандујући.
- Ја с прћиловичког виса Ваше Високопревасходство. Наредио сам да цела војска одступи за Ђунис!
Черњајев испусти кашику из руке и скочи као опарен.
- Шта! Јесте ли ви при себи? Какво одступанју за име Бога?
- Не није могућно било држати се даље. Ваше Висоство! - рече Рајевски уставши и сам,
- Ама како смете напустити поверену Вам позицију без нарочите заповести?
- Ја сам два пута слао за заповест па кад не добих никаква одговора… поче Рајевски.

Черњајев се увати за косе, стаде ходати по предсобљу и непрестано виче: - Пуковник из руске војске да тако уради! Та то није никаква војска… Ето чорт знајет что такое ето Миљутинскаја армија!

Ко зна како су се силно мрзели Черњајев и руски војни министар Миљутин,тај ће разумети смисао овог прекора који Черњајев баци на руску војску. У Черњајеву је све више кипела жуч. Он стаде пред јадног Рајевског па демонстрирајући руком пред његовим носем, истисну кроза зубе само ово неколико речи:

- Ви… ви… ви не заслужујете да носите име Рајевских. Ви сте данас осрамотили Вашег деду, који се онако славно тукао против Наполеона, ви сте осрамотили брата, који је ађутант Госодарја! Рајевски пребледе као смрт, стукну један корак назад као да је на змију стао, и само рече: -То није истина, Михаил Глигорич! - узе капу па оде. Висарин Висарионович покуша да утиша ђенерала, и то никад није тешко било, јер он плане, а после неколико тренутака се каје ако је љутит коме неправду учинио. Пуковник Рајевски хтео је ту исту ноћ да остави Алексинац и српску војску па да иде кући… али Черњајев као да му се још исту ноћ извинио за увреду коју му је нанео, и сутра дан ујутру видех на прсима пуковника Рајевског, поред она два руска ордена и таковски крст."

После овога догађаја пуковник Рајевски налазио се у Главном штабу у Алексинцу. По причи која је остала сачувана од старих Aлексинчана, пуковник Рајевски је за време свог боравка у Алексинцу становао у једној једноспратној згради која се налазила на почетку данашње Таушановићеве улице, са њене десне стране. Та зграда више не постоји. Срушена је између два светска рата.

У Главном штабу пуковник Рајевски је највероватније био и за време битке на Шуматовцу јер га по већ наведеном сведочењу Пере Тодоровића 14. августа налазимо на путу за Пруговац. За тај дан Пера Тодоровић је у свом дневнику записао:

"Од тога доба само сам још једном виђао Рајевског (од његовог доласка у Главни штаб - ЗС). Сад му приђем и наш разговор окрете се тако да му ја рекох:

- Невесели дани, г. пуковниче.
- Да, могли би бити веселији.
- Чудо вас нема никад у штабу!! Било би вам колико толико утешније кад би по које вече провели у друштву с вашим земљацима у ђенералном штабу.
- Ха, ха, моји земљаци у ђенералном штабу! - рече пуковник Рајевски, и оно озбиљно лице, што изгледаше као да се никад није насмејало, развуче лак осмех - моји земљаци! Оно истина Волтер вели на једном месту, qu' on peut aller au bordel sans y gagner la shaud-pisse (да се може ићи у бордел, а да се тамо не заради горонеја), али ја опет зато не долазим у главни штаб. Та тамо вам има тако много ума и разума, и сваке добродетељи да се jа искрено боjим да ме не заразе све те штабне врлине.

Овако оштар, скоро циничан одзив о главном штабу, и то од једнога руског вишег официра, и то пред човеком кога он скоро и не познаје - све то јако ме зачуди, и ја погледах пуковника са недоумевањем. Он као да је разумео моје чуђење, јер рече:

„Извините због живог занимања и не чудите се што пред вама тако отворено говорим, ја вас знам…"

Ко ме је то могао представити пуковнику Рајевском у тако лепоj боји? Чудим се!

Из даљега разговора с пуковником Рајевским видех да је њега јако огорчило и то, што је данас над неким многим батаљонима поверена команда потпуковнику Караџићу, о коме Рајевски вели да је „проста пијанчура и ништа више". После овога разговора данас више не видех пуковника Рајевског; не знам куд штуче."

О свом положају у штабу и односу генерала Черњајева према њему писао је и сам Рајевски у свом последњем писму у животу. "Сада ми је постало потпуно јасно, да ми и не желе дати никакву команду, ни могућност да се истакнем, како бих изгубио стрпљење и како би ме натерали да одем одавде, где је моја присутност због нечега непријатна Черњајеву… Ако такво стање и даље потраје, онда ћу ја кроз неколико дана дати оставку и отпутовати у Русију, јер сам дошао овамо да служим Српској ствари, а не да седим без посла и трпим увреде од Черњајева."

После неуспеха турске војске у бици на Шуматовцу главнокомандујући турске војске Абдул Керим-паша је пренео тежиште својих операција на леву обалу Мораве, да би на тај начин изманеврисао алексиначке положаје и отворио пут за даље надирање на север.

Прозревши Керимову намеру, генерал Черњајев је на левој обали Мораве груписао 16 батаљона и 5 батерија под општом командом потпуковника Јована Поповића.

У самом почетку Боја на Адровцу 1. септембра, Турци су покушали да снажним фронталним притиском комбинованим са обухватним маневром, разбију српско десно крило и његове трупе сјуре у Мораву. Под жестоким притиском Турака, српске трупе су почеле да напуштају своје положаје и да узмичу назад. Суочен са том чињеницом, а како није имао ни један батаљон у резерви да га упути на угрожени правац, генерал Черњајев је послао пуковника Рајевског да преузме команду над тамошњим трупама и да одржи положај бар један сат, обећавши да ће му послати појачање.

Одлазак пуковника Рајевског на фронт код Горњег Адровца др Владан Ђорђевић је овако описао:

"У каријеру пројурисмо оно кукурузом обрасло поље између мостбрана и житковачкс механе, па онда сврнусмо десно прћиловачким друмом, а мало доцније лево право уз брдо.

Тек када се попесмо на прву косу, а једна турска граната право па прсд нас, и прсну као какав Штуверов букет у "fajerverku". Срећом били смо толико далеко, да нико није рањен. Међутим та граната беше повод те ђенерал заповеди, да цела њсгова свита остане ту, и да чека заповест, а он са Комаровом и пуковником Рајевским оде даље.

Било је око подне кад смо га нашли под једним дрветом, на западној голој падини прћиловачких висова, која се спушта у поток између њих и обадва Адровца.

Зашто се ђенерал у томе котлу зауставио, не знам, јер одатле се и не могаше видети битка а камоли имати преглед над свим кретањима своје и непријитељске војске.

Све што се са тога места могло видети, беше наша позиција на Горњем Адровцу, па и она врло издалека.

Битка међу тим беснела јс већ и пешачком ватром више и у лево од тога места, где је био прострт ћилим главнокомандујућега.

Кад стигосмо и ми под тај грм, нико нам ништа не рече ни што дођосмо без заповести, ни где смо били до сада.

Једино пуковник Рајевски стаде нас нудити да с њиме ручамо, јер он беше извадио из својих бисага нешто хладна печења и једну боцу вина па руча.

Већина одби његову понуду с благодарношћу. Коме је било до јела, кад се пушчана ватра све више и више нама примицаше.

Само Рајевски не само да је мирно јео, него што ме особишо изненади од суморног ћуталице, он је данас непрестапо задевао шалу и правио досетке, којима се сам из свега грла смејао, јер нама никоме не беше до смеја.

Међутим, стиже рапорт са Горњег Адровца да је позиција у Великој опасности, јер Турци надиру на ту страну с великом силом у очевидној намери да узму адровачке висове, па да опколе целу нашу војску на Прћиловачким висовима и да нас онда потиснувши снажно с фронта сјуре у Мораву. У том тренутку Черњајев немајући војске под руком да је баци на место које беше у опасности, реши се бар пошаље поузданог команданта на ту позицију и стога се обрати Рајевском: Г, пуковниче, молим Вас похитајте у Горњи Адровац, примите команду и гледајте да одржите само један сахат ту позицију, дотле ћу Вам зацело послати свежих трупа у помоћ. С бољшим удоволствијем - рече радосно Рајевски, па скочи на ноге и притезајући колане своме коњу, шану мени смешећи св: Enfan, mon sher doktor, (Најзад, мој драги докторе) једна прилика да видимо да л сам ја баш тако недостојан потомак ђенерала Рајевскког и да л је "Миљугинска" војска тако лоша, као што се каже, - Затим ми пружи руку, са којом врло кордијално, готово грчевито стеже моју руку, скочи на коња и најкраћим путем одјури преко њива и винограда право у Горњн Адровац. Не знам за што, али оно неколико прошаптаних речи и онај необичан притисак руке, задахнуше ме некаквом непријатном слутњом. И сам глас, којим се Рајевски опростио с ђенералом, рекавши му: - Прашћајте, Михаил Глигорич! - некако је особито дрхтао, и ја сам дуго, дуго за њим гледао." О доласку Рајевског на положаје у Горњем Адровцу, његовом учешћу у борби и погибији, опширни изввштај генералу Черњајеву поднео је капетан Коста Шамановић. Извештај гласи: "20 августа имали смо бој са Турцима у прћиловачким виноградима код села Сухотне и Адровца. У 2 сахата по подне ја сам се кренуо са батеријом из Сухотне да заузмем позицију више Горњега Адровца; ту сам се нашао са пуховником Николом Рајевским, који је са нашим официрима и народним командирима доводио у ред растројену рудничку бригаду. Свршивши тај посао Рајевски нареди да сви добошари и трубачи дају знак на јуриш, те тако под његовом командом отпоче борба, при чему Рајевски заузме положај на узвратину једне њиве. На тој њиви била је згодна позиција на коју и ја моју батерију поставим. Чим сам отворио паљбу, Рајевски је дошао у моју батерију; ја му се преставим ко сам и која је батерија. Он ми на то изјави благодарност што сам тако са батеријом близу непријатеља подишо,

Пук. Рајевски за сво време трајања борбе стајао је на тој позицији, он је лично командовао тим крилом нашега фронта, "Око 4 часа по подне погодио га је непријатељски куршум у главу и Рајевски је пао мртав без да је могао једну реч изустити, То се десило у самој батерији. Ја одмах наредим мојим војницима да погинулог Рајевског однесу у позадност на завијалиште. Рајевски није имао уза се ни једног ађутанта. За време борбе и коњ му је био рањен. Ствари његове као сабљу, руски и српски орден и друге ствари са коњем ја сам са списком отпратио генералу Черњајеву.
Капетан Коста Шамановић "

Вест о смрти пуковника Рајевског поразила је Черњајева. Он се надао да ће Рајевски одржати положај на десном крилу бар до мрака, а сада је та нада била изгубљена. Како је Черњајев обавештен о погибији Рајевског, износи др Владан Ђорђевић који је био у Черњајевом штабу, а штаб се налазио на положају између Горњег и Доњег Адровца.

" У тај мах донеше ђенералу једну цедуљицу, Он је отвори па видевши да је српски написана пружи је мени да је протумачим.

Погледам потпис.
"Командир батерије поручник Шамановић"

- Да рече ђенерал, то је с Горњег Адровца. Читајте, читајте, докторе. Ја стадох читати.

"Јављам покорно, да је пуковник Рајевски овога часа, код моје батерије погинуо од пушчаног зрна непријатељског."

- Ох! - рече Черњајев, ухвати се за главу и оде мало у страну.
Остатак цедуље је гласио:
"Његову сабљу, ордене, сахат, кесу с новцима и џепну записницу ја сам узео на чување до даље наредбе."

Тај глас нас порази. Мало час је био с нама, онако весео… а сад беше мртав…"

О погибији пуковника Рајевског поручник Коста Шамановић је написао још једну белешку. Она је написана 5. марта 1902. године и намењена је породици Рајевских.

"Када сам ја са бригадном пожаревачком батеријом, којом сам као поручник командовао, око два сата поподне заузимао положај више села Горњег Адровца, видим ту г. пуковника Николу Рајевског, где са осталим нашим официрима и народним старешинама повраћају у ред пешадију Рудничке бригаде, која је била у нереду; скупивши све трубаче и добошаре г. пуковник Рајевски командовао је да свирају и ударају на јуриш и тако под командом г. Рајевског отпочну борбу, заузму ограду једне њиве и предњу ивицу једне шумице. У самој пак њиви а у линији стрељачког ланца био је доста добар положај за батерију, ја се рескирах за рад бољег и што дужег држања наше пешадије и одмах са батеријом заузмем исти положај и отпочнем дејствовати противу надируће турске пешадије; тек што сам отпочео дејствовати - пуцати из топова, јави ми народни водник моје батерије, да ме тражи г. пуковник Рајевски, у које време и сам г. пуковник дође код мене, ја му рапортирам да сам командир батерије; он ме, пљескајући по рамену, заблагодари што сам се жертвовао са батеријом и на таком је блиском одстојању поставио.

Г. пуковник Рајевски био је сјашио са коња - ког је био предао мојим возарима топовским - и бавио се на овом положају и код моје батерије за сво време док није погинуо, вршио је дужност команданта нашег десног крила. Поред командовања он је у току борбе скицирао положај турске и наше војске н питао ме је колико би још требало топова те да се може одржати овај положај, на шта сам му ја одговорио, да остане моја батерија и да треба још две пољскс батерије; потом је и даље посматрао ток борбе и водио белешку код моје батерије.

Око четири сата после подне ја сам био на десном крилу батерије и осматрао дејство метака рукујући батеријском ватром - јави ми водник моје батерије Антоније Станојевић са речима: г. поручник, погибе г. пуковиик Рајевски, показујући ми руком где је пао између првог и другог топа моје батерије; ја одмах одем код њега, нађем га где је пао на седиште, ухватио се обадвема рукама за главу, а оловку са бележником испустио преда се; ја га у узмем обадвема рукама испод пазуха питајући га шта вам је, чим сам га почео да дпжсм те да видим где је ударен, одпустише му се обадве руке од главе и он сиромах само још једном зевну и испусти своју јуначку душу у мојим рукама. Држећи га испод пазуха и видећи да је издануо зовнем водника Станојевића … те га изнесемо позади топова; а доцније наредим те га војници са водником предаду у мом присутству болничарима, који су га однели на превијалиште у позадину које се је по сазнању налазило код цркве Свете Петке."

Са превијалишта, уз налазе доктора Хадана, тело је било предато Главном штабу, одакле је сутрадан, тј. 21. августа пренесено у манастир Свети Роман и тамо сахрањено, привремено. Али постоји легенда да је његово срце заувек остало у том првом гробу.

Андреј Шемјакин, међутим, сматра да иза ове легенде стоје стварни догађаји, а то поткрепљује чињеницама.

У најновијој историји манастира Свети Роман, њен аутор , протосинђел хаџи Никодим Ђураков, пише да после испраћаја тела Рајевског у Русију, "очевици тврде да му је утроба враћена "у исти гроб", који је после тога скромно обележен и који је остао такав до данашњих дана."

Један од тих очевидаца био је и "Игуман Данило Недељковић… Он је доцније произведен у чин архимандрита и управљао манастиром 29 година - од 1873. до 1902. године, када је оболео и умро 1907. уочи Петровдана". И даље: "Још за време боловања архимандрита Данила за светороманског старешину постављен је архимандрит Атанасије Радовановић. Он и данас управља манастиром, али је у дубокој старости." - пише у једном манастирском летопису из 1911. године, који је објавио још крајем 30-тих година прошлог века Милојко Веселиновић.

Према томе архимандрит Данило, што се види из времена његовог старешинства, био је тај, који је примио тело мртвог Рајевског у августу 1876. године. Значи - он је видео све, што се са њим десило.

За повратак у домовину тело Николаја Рајевског било је ископано, те на молбу Кесјакова балсамовано. Операцију је извршио његов пријатељ, бугарски добровољац доктор Молов. Затим положено у храстов сандук, затим у други - оловни, и најзад отпремљено за српску престоницу. Процес балсамовања, као што је познато, подразумева извлачење унутрашњих органа, који су и остали на месту првог укопа, тако да гроб у Светом Роману заиста није празан.

Тај првобитни привремени гроб обележен је каменом пешчаром али без имена и ма какве ознаке. Тако је било све до 2008. године. Тада је над првобитним гробом постављена спомен плоча са текстом на српском, руском и енглеском језику.

Текст на плочи гласи:
"Николај Николајевич Рајевски - Гроф Вронски
21. август 1876.
овде вечно почива срце
добровољца Царске Русије
Николаја Рајевског за слободу
Српског Народа,
захвални потомци српских родољуба
отаџбинског Српско - Турског рата
из 1876. године
14.07.2008."

Хумка се одржава и данас као велика светиња. Око ње монахиње манастира Светог Романа непрестано расађују сезонско цвеће.

Кнез Милан, чим је примио од генерала Черњајева извештај о погибијн Рајевског, одмах је упутио телеграм саучешћа породици Рајевског. То дознајемо по повратном телеграму Михаила Рајевског, брата пуковника Рајевског, који је он упутио из Царског Села 6. септембра 1876. којим се захваљује кнезу Милану на саучешћу.

"Хвала Вашем Височанству на изразима саучешћа за мојим братом, који је дао живот за Вашу свету ствар. Вратите нам његово тело и задужите нашег пријатеља капетана Кизлокова да га пренесе у Русију.
Пуковник Мишел Рајевски "

Руски потпуковник Константина Кесјаков, стари пријатељ браће Рајевских још из студентских дана и сапутник Николаја на њсговом путовању у Србију 1867. године, на молбу његове мајке Ане Михајловне Рајевске, дошао је у Свети Роман по њеног сина.

29. августа алексиначки окружни начелник Стеван Лукић телеграфисао је из Делиграда министру иностраних дела Јовану Ристићу: "Овамо је потпуковник Кесијаков, и он овде очекује на поручени тамо у Београду неки оловни сандук, у коме ће сместити мртво тело полковника Рајевског и тамо донети."

У Србију је по тело свог сина дошла и мајка Ана Рајевска. Када је стигла у Београд, желела је да оде и на место његове погибије у Горњи Адровац. То међутим није било могуће јер су то место Турци већ били заузели.

31. августа Кесјаков се лично обраћа Јовану Ристићу, молећи га да одговори Ану Михајловну од доласка у Горњи Адровац. "Молим вас учтиво да саобштите госпођи ђенералици Рајевској, да је место где је погинуо њен племенити син заузето Турцима. Ми се налазимо под дејством турских пушака и топова. Због тога молим вас да изручите госпођи Рајевској моју просбу да амо не путује, јер је то забадава. Ја ћу привести његово тело ових дана."

Како није било могуће да отпутује у Горњи Адровац, Ана Рајевска је тело свог сина дочекала у Београд. Она је 5. септембра 1876. одговарајући на саучешће Београђана, рекла: "Хвала вам, господо на саучешћу које ми изјављујете поводом губитка мога сина показујући на тај начин поштовање према његовој успомени. То је била давнашња жеља мога сина: одавно је у свом срцу гајио жељу да се жертвује за ослобођење Словена и за протеривање Турака из словенских земаља. Још једном вам хвала на вашем саучешћу." У писму сестри свог покојног супруга, Јекатерини Николајевни Орловој, након повратка из Београда, она је писала: "Знала сам да ћете много патити када сазнате за несрећу која ме је задесила. То створење, тако пуно живота, жара и самопрегора, посвећено добробити своје отаџбине и целог човечанства, позвано је са овога света баш у тренутку када је, после бројних и мучних разочарања, коначно постигло успех бранећи ону ствар која му је дуги низ година била непрекидна преокупација."

За пуковника Рајевског 1. септембра је почело путовање кући. У 11 часова ујутру, по изјави дописника "Новог времена", његово тело је извађено из гроба и после свих неопходних припрема, уз пратњу звона, испраћено из манастира Светог Романа.

"Када је тужна процесија ушла у Делиград, - наставља очевидац, - дочекали су је свештеници певањем и батаљон војника бубњавом добоша и плотунима из пушака и топова." Други Рус - официр такође је записао: "Данас су провозили тело пуковника Рајевског, њему су одали почаст са три плотуна и шест топовски салви." Уз то, "цео штаб и сви официри, Руси и Срби, пратили су сандук из Делиграда далеко путем за Ражањ."

4. септембра Кесјаков је допремио тужни терет у Београд. Мајстори су посребрили украсе на површинама саркофага, а затим га затворили и залили оловом, припремивши за последње путовање. У 17 сати, у присуству огромног броја људи, сандук је изложен у саборној цркви. Следећег јутра, тј. 5. септембра био је одржан и парастос. А у 18 часова сандук је био изнет из цркве и у пратњи целокупног београдског гарнизона, генералштаба, свештенства и масе света, уз звуке војне музике, однет на пристаниште.

О погибији Николаја Рајевског писале су све руске новине, а извештавале су детаљно и наше новине. Тако је "Исток" у броју од недеље 5. (17.) септембра писао да је тело Рајевског пренесено из манастира Свети Роман у Београд и изложено у Саборној цркви, Потом је "Исток" донео опширан извештај о опелу у Саборној цркви којим је чинодејствовао митрополит Михаило са 17 свештеника.

"После подне 5. (17.) септембра око 5 часова, пише у "Истоку" пренесено је тело јунака Рајевског на лађу, доле на Саву, а при овој пратњи учествовала је војна банда, војска, козачка легија, а народа се толико слегло, колико никад досад, да ода последњу почаст јунаку руском Рајевском, који је крв своју пролио за отаџбину и слободу српску."

"Српске новине" у броју од 6. септембра доносе следећи чланак:

"Јуче у 11 часова пре подне био је парастос за покој душе пуковника Николе Рајевског, који је храбро борећи се погинуо 21. о. м. у боју под Адровцем. О парастосу, на ком је била и Његова Светлост кнез Милан, чинодејствовао је г. митрополит са многим свештенством и ђаконима. Том приликом г. митрополит у своме слову поменуо је велико сучешће рускога народа у нашој светој борби. Говор тај беше кратак, али силан и тронуо је свакога. Земни остаци покојникови били су донети из унутрашњости још у суботу амо, куда је мати покојникова удова ђенерала Рајевског пре неколико дана била дошла да их одавде спроведе даље у Русију. Земни остаци покојникови лежали су у затвореном сандуку, који је у саборној цркви био постављен на месту, где се опевају мртваци. Сандук је био обасут цветним венцима. Још од суботе свет је гомилама ишао да види где леже остаци славно погинулог покојника и да целива икону која је лежала на сандуку. О парастосу црква је била пуна народа, а исто тако била је запремљена народом и порта и све улице пред портом. Јуче, у пет часова после подне, испраћени су били земни остаци покојникови из саборне цркве до паробродске станице на Сави. Најпре је ишло једно одељење војске са војничком музиком, за њима ђаци обучени са крстом напред, после ђакони и многи свештеници са г. митрополитом на врху. За свештенством ношен је сандук, а за сандуком ишла је ожалошћена стара мајка покојникова, један ађутант кнежев, официри у пуној униформи. Свеће са једне и друге стране сандука носили су наши овдашњи грађани. После је опет ишло једно одељење војске а света мушкога и женскога, старог и младог, беше у пратњи и по свим улицама и местима, куда је спровод пролазио, толико, да се није могао очима прегледати. Погреб је доиста био величанствен, и са таквим саучешћем, какво је редко видети. Тако испраћени земни остаци храброга покојника одпремљени су лађом даље на пут у Русију." Са савског пристаништа брод "Делиград", онај исти који је само месец дана пре тога довезао живог Рајевског из Београда у Смедерево, сада га је мртвог, испраћеног уз грмљавину топова, однео у Одесу. Из Одесе је железницом био превезен до станице Фундуклејевка, у среском месту Александровки. А отуд су вранци, украшени погребним тракама, брзо довезли тело пуковника Рајевског до породичног имања у Разумовки.

Ковчег са телом пуковника Рајевског је положен у крипту Крестовоздвиженске цркве - породичне гробнице Рајевских. Сахрана је обављена 23. септембра уз учешће свештеника Крестовоздвиженске цркве, Андреја Нестеровског и ђакона цркве Јевлампија Осинског. Документ о сахрани је потписао Григориј Плуговскиј.

У породичној гробници у ниши на зиду, иза кога је његов саркофаг, постављена је плоча од челика са натписом:

"Пуковник Николај Николајевич Рајевски.
5. новембар 1839 - 20. август 1876.
Погинуо у бици код Горњег Адровца."