Кина: Мој повратак у будућност

Али признајем, на самом старту овог путовања, имао сам благи напад панике: осећао сам се као да је ово моје прво путовање. Ја, који сам ходао улицама толико различитих градова, који сам мислио да разумем како свет функционише, ођедном сам био почетник. Све што ми је раније било довољно; платна картица, пасош, и свет као да је био мој, овде није имало никакву тежину.

Овде важе потпуно нова правила: морао сам да инсталирам кинеске апликације и научим да функционишем у дигиталном екосистему који је потпуно другачији од свега што сам до тада знао. Паника је била тренутна, убрзо сам схватио да све функционише беспрекорно, и већ сам почео да сумњам у сопствену способност да пронађем грешку сваког новог система у коме се нађем.

Гуангжоу: историја, футуризам и мој дигитални хаос

Гуангжоу или Кантон, град који је вековима покретао трговину и био почетак оригиналног пута свиле, показао ми је да футуризам и историја могу да живе раме уз раме. Ходајући улицама овог мегаполиса, видео сам најмодерније небодере, античке храмове, зен паркове, локалне пијаце, и осетио мирисе тропског воћа, егзотичне хране и влаге који обавијају град.

Први утисак: Све је тако невероватно чисто, од јавних тоалета који су на сваком кораку до уређених паркова, а тржни центри комбинују локалне и глобалне брендове. Храна је ипак изазов: укуси су потпуно другачији од онога што сам познавао из кинеских ресторана у Европи. Западни ресторани и брендови ту постоје као сигурност кад не знаш шта да једеш, али руку на срце, права авантура је управо у непознатом.

Покушавао сам да пронађем грешке. Где је хаос, где је неред, где нешто не функционише како би требало? Али дан је пролазио, а ја сам схватио да је скоро све савршено. Људи су мирни, сталожени, транспорт прецизан, технологија функционише, град дише сопственим ритмом.

Зар не би требало да се нешто закомпликује: воз да касни, апликација да заблокира, план да се распадне? Није. И док сам обилазио футуристичке видиковце и средњевековне храмове, нисам могао а да се не насмејем: сви овде делују толико задовољно да ми је готово невероватно. Странци су ретки, па ме посматрају као да им је стигао Марко Поло лично, само овог пута не по свилу, већ можда у потрази за најновијим дроном или неком тајном апликацијом, коју још нисам успео да дешифрујем

Брзи возови и тишина будућности

Након неколико дана проведених у Гуангжоу, где се ужурбане улице непрестано преплићу мирисима хране, светлима и шумом града, укрцао сам се на брзи воз ка Шенжену. Док је воз полако напуштао станицу, срце ми је куцало у ритму који је град намештао око мене, али убрзо сам ушао у неки други свет.

Воз је јурио преко 350 километара на сат, а унутра је све било савршено мирно. Пејзажи кроз прозор пролазили су као убрзани филм, реке, мостови, насеља, индустријски комплекси, али унутра, у овом техничком чуду, ништа се није померало, чак ни за милиметар. Ни флаша воде на сточићу, ни часопис, ни корак путника кроз ходнике воза.

Тада сам схватио нешто што се овде у Кини подразумева: прецизност и технолошка савршеност нису трикови за туристе, нису спектакл за нас из других крајева света. Ово је њихова свакодневица. Људи овде живе у свету где је ефикасност норма, где возови стижу тачно у секунд, и где је тишина, чак и у покрету, део ритуала путовања.

Док сам посматрао како свет око мене нестаје и мења облик кроз прозор, схватио сам да брзи возови нису само средство превоза, они су метафора једне будућности која се већ догодила. Будућности у којој прецизност, тишина и ред нису луксуз, већ начин живота.

И док смо јурили ка Шенжену, имао сам осећај да путујем не само километрима већ кроз време, кроз будућност која је стигла пре него што сам је и очекивао.

Систем нивоа градова: ритам младих и старих

Кина има систем који дефинише ритам живота, градови су подељени у одређене нивое. Градови првог нивоа, попут Гуангжоуа и Шенжена, су економски најјачи, најразвијенији и најтраженији. Ту долазе млади из целе земље, траже шансе, посао, каријеру. Старијих практично нема, ритам је пребрз за њих, енергија преинтензивна.

Градови другог, трећег и четвртог нивоа су спорији, са стабилнијом популацијом старијих људи. Гуилин, град трећег нивоа, је савршен пример: старији људи вежбају, певају караоке на улици, друже се и живе сопственим темпом. Инфраструктура је одлична, И овде можете наћи брзе возове и електричне аутомобиле.

Систем је врло јасан: млади траже градове првог нивоа, старији уживају у стабилности градова нижег нивоа, а све функционише у савршеном складу. И опет сам помислио:„Па добро, ко организује сву ову хармонију? Да ли је ово стварност или сам ја само залутао у симулацију?“

Шенжен: енергија младости и технологије

Шенжен је футуристички град који је израстао из рибарског села у метрополу са скоро 30 милиона људи. Небодери од стакла и челика, мостови који се савијају у луковима, дронови који патролирају небом, све делује као лабораторија будућности.

Улице препуне електричних возила и скутера, минимални бук и издувни гасови. Апликације за све: храна, транспорт, паркинг, наручивање свега и свачега. Овде, младост диктира ритам. Старијих практично и нема.

Шенжен је кинеска силиконска долина, место са највећим бројем старт апова, најновијих дигиталних решења. Роботи овде живе у хармонији са људима, или обрнуто, то је већ питање…Али оно што туристи који су овде само пар дана могу са сигурношћу да примете је начин на који је град решен у архитектонском смислу. Како је плански грађен, у последњих 25 до 30 година, архитекте су могле да испланирају врло занимљив концепт. У самом центру града, ако кренете од централног трга до најлепшег видиковца који се налази у својеврсном парку на брду, проћи ћете кроз улицу која је замишљена као простор за тријумфални пролазак, са монументалном капијом у облику стилизованог кинеског средњевековног шлема и заставама са обе стране.

Гуилин: природа, спорији ритам и хармонија старијих

Гуилин је потпуни контраст Шенжену. Град трећег нивоа, споријег ритма, са старијима који вежбају таи чи и певају у парковима. Брда, реке, језерца, пирамидални облици, природа и град живе у симбиози.

Храмови и зен паркови показују мир и хармонију, али инфраструктура и даље функционише савршено. Брзи воз повезује град са обалом за само два сата, а ритам живота у граду је спор и пријатан. Гуилин је доказ да Кина може да балансира енергију мегаполиса и спокој мањих градова.

Хонг Конг: глобално, али ипак другачије

Хонг Конг већ деценијама балансира између глобалног и локалног, историјског и модерног. Подсећа на Лондон или Њујорк, али све је повезано са унутрашњом Кином. Транспорт функционише беспрекорно, тржни центри су луксузни, а небодери густе мреже стварају урбани пејзаж.

Ритам живота је ближи европском него ултрамодерном Гуангжоу или Шенжен ритму, али технологија диктира темпо: мобилна плаћања, дигитални системи и прецизност су свуда. Овде је футуризам уклопљен у познати свет, а контраст са унутрашњом Кином је фасцинантан. Пасош ће вам бити потребан за улазак, Кина и Хонг Конг су, како кинези сами кажу, једна држава а два система. Чак су и валуте различите, Кина користи јуан а Хонг Конг има свој новац , хонгконшки долар.

Проблем…За мало

И тако, након нових градова, храмова, дигиталних решења, дошло је време да се из Гуилина који се налази у унутрашњости Кине, брзим возом за два сата и 650 километара вратим у Гуангжоу и укрцам на авион. Проблем…први пут на овом путовању видим забринута лица око мене. Након уласка у железничку станицу, на чек ину који личи на аеродромски, где морате да предате пртљаг на скенирање, велики број полицајаца ми прилази и саопштава на лошем енглеском језику да не могу да се укрцам на воз, бар не са дроном који су приметили на скенеру. Сво моје пређашње одушевљење људима, градовима, целом Кином, као да је нестало у трену. Зашто не бих могао да уђем у воз са дроном, када сам већ толико пута био у свим превозним средствима са пртљагом, у возовима, метроу, и при сваком скенирању, све је било у реду.

Полицајци су тражили неког ко зна енглески да ми објасни у чему је проблем, али ја сам већ био разочаран и смишљао негативан наслов мог чланка о Кини. Опраштао сам се са дроном, у тренутку када ми је пришла кинескиња која прича енглески одлично. Полицајци су јој објаснили у чему је проблем, Гуангжоу је тог дана био домаћин велике спортске манифестације, кинеских националних олимпијских игара, и свим железничким станицама, као и свим полицајцима је јављено да путници не могу да уђу у град са дроном како се потенцијално не би ометао пренос игара. Одмах ми је лакнуло, разумео сам да није проблем дрон, да је све у реду, да је само лош тајминг у питању. Полицајци су ми љубазно предложили да само променим карту и одпутујем у оближњи град Фошан а онда да одатле одем до аеродрома. Сви су се сјатили око мене, променили ми карту, помогли да се укрцам у тачан воз, чак су и послали једног од њих да буде пратња током вожње, како би били сигурни да ћу изаћи у Фошану а затим се сигурно укрцати на нови воз који повезује тај град са аеродромом.

Савршенство је илузија, будућност је свуда

Након трагања за грешкама и могуће критике, схватио сам једно: ништа није савршено. Људи праве грешке, технологија понекад закаже, храна није увек како очекујеш, али свет овде функционише у ритму који је фасцинантан.

Будућност долази по све: било да сте залуђеници за дронове у Шенжену, или мирни пензионер у Гуилину који ужива у караокама на улици. Али једно је сигурно, свет би био боље место ако би се фокусирали на изградњу трговачких путева, ако бисмо више путовали, упознавали друге културе, схватали једни друге, па макар помоћу апликација за превођење, а не агресивно хватајући једни друге за врат чим нам се испразни батерија.

У овом делу Кине, савршенство је илузија, али ритам, дисциплина, мир и технологија показују да будућност долази и не чека никога.